Kašnjenje u isplati podsticajnih sredstava za tretman posebnih tokova otpada, uz redovne manjke, uobičajena je pojava od ukidanja Fonda za zaštitu životne sredine. Nestabilan sistem subvencionisanja stvorio je velike probleme postrojenjima za preradu otpada, a najviše ispaštaju životna sredina i građani, saglasni su sagovornici VOICE-a.
Srpski recikleri pobunili su se sredinom aprila, apelujući na nadležne da prestanu sa uobičajnim kašnjenjem subvencionisanja prerade posebnih tokova otpada, uz zahtev da im se isplate celokupni podsticaji na koje su ostvarili prava. Desetak dana kasnije Ministarstvo zaštite životne sredine dovršilo je konkurs raspisan još sredinom prošle godine, međutim, recikleri su na svojim računima ponovo uočili manjak.
Neadekvatno subvencionisanje dovelo je do redovnog manjka opredeljenog novca, ali i do kašnjenja koja su duža od godinu dana, jer se svaki put subvencije isplaćuju retroaktivno, nakon usvajanje budžeta za narednu godinu.
Kako kažu recikleri, radili su celu 2017, a novac su dobili tek u maju ove godine i to u iznosu od 74,67 odsto ukupno ostvarenih podsticajnih sredstava. Odluka o dodeli novca doneta je Zakonom o budžetu za 2018. godinu, na osnovu ekonomskih procena, a ne u skladu sa prerađenim i prijavljenim količinama otpada.
Osim što su dobili manje sredstava, tačnije 2.186.098.000 dinara umesto prijavljenih 2.927.680.164 dinara, reciklerima nisu nadoknađena ni dugovanja države iz 2016. godine, koja iznose više od 950 miliona dinara. U toj godini isplaćeno im je 69,73 odsto od ostvarenih podsticaja.
Prema rečima generalne sekretarke Udruženja reciklera Srbije Suzane Obradović, u vreme rada Fonda za zaštitu životne sredine, kada je u potpunosti funkcionisala naplata po principu „zagađivač plaća“, operateri su dobijali novac u punom iznosu i posle svakog kvartala. Pre pet godina situacija se pogoršala, a nije se popravila ni nakon osnivanja Zelenog fonda prošle godine.
„Od ukidanja prethodnog fonda novac se opredeljuje Zakonom o budžetu, s tim da je zaključno sa 2015. godinom ceo iznos podsticajnih sredstava isplaćen, iako sa kašnjenjem. Uvođenjem novog fonda nije došlo do promene jer se i dalje novac opredeljuje istim tim zakonom, a fond je samo linija za isplatu“, kaže Obradovićeva i skreće pažnju na činjenicu da recikleri rade već šest meseci, a da će tek krajem godine znati koliko novca im sleduje, kada se bude pravio budžet za 2019.
Konstantno kašnjenje sa isplatama poseban problem stvara reciklerima opasnih materija, koje, po propisima, ne smeju da se skladište duže od godinu dana, zbog čega moraju da se izvoze iz zemlje na konačni tretman. Izvoz se plaća avansno, pa su prerađivači primorani da se zadužuju kod banaka.
Šta su posebni tokovi otpada?
Država reciklerima dodeljuje podsticajna sredstva za zbrinjavanje proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, kao što su: otpadna ulja, gume, električni i elektronski proizvodi, baterije, akumulatori i otpadna vozila. Zbog prirode tog otpada, koja podrazumeva ograničeno izdvajanje preradivih sirovina, recikleri bi bez podsticaja bili na gubitku.
Ukoliko se posebni tokovi otpada ne tretiraju pravilno, opasne materije, poput žive i freona, mogu da izazovu ozbiljne negativne posledice, u vidu zagađenja zemljišta, vode i vazduha, što se potom odražava negativno na zdravlje ljudi.
Kako kažu u Udruženju reciklera Srbije, u našoj zemlji ne postoji nijedno postrojenje za konačan tretman opasnog otpada, pa se opasne materije izdvajaju i izvoze van zemlje gde se konačno zbrinjavaju u specijalnim fabrikama.
Zbog toga što se novac ne isplaćuje kvartalno i u odnosu na količinu prerađenog otpada, kako bi trebalo, recikleri rade na sopstveni rizik, objašnjava Pera Murgaški, vlasnik novosadske firme za preradu guma „Eco-Recycling“. On naglašava da od 2013. godine reciklere praktično finansiraju banke, jer su zbog neizvesnosti primorani da podižu revolving kredite i da plaćaju kamate.
„Nama se prezentira nešto što će biti izdvojeno iz budžeta u novembru ili decembru. Znači, preradim hipotetički za 100 miliona, a oni mi odgovore na kraju: ne, mi nemamo dovoljno novca i daćemo ti 60 miliona. To se ponavlja već nekoliko godina“, kaže Murgaški i dodaje da, iako su recikleri nominalno partneri države, ona ih tako ne tretira.
U Ministarstvu zaštite životne sredine procenjuju da za poslednje tri godine dugovanje prema reciklerima iznosi u proseku 800 miliona dinara godišnje, pošto njihovi zahtevi nisu u skladu sa planiranim iznosima. Na pitanje kada će se znati tačna količina opredeljenih sredstava za ovu godinu, u ministarstvu poručuju da je podnet zahtev za 3,5 milijarde dinara, a da se „sredstva planiraju u budžetu za 2019. godinu“.
VOICE je pokušao da sazna mišljenje ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana o ovom problemu. Uprkos našim upornim pokušajima, Trivan nije odgovorio na pitanje kako komentariše činjenicu da se samo deo sredstava od prikupljene eko takse namenski troši na njegov resor. Ministar nije odgovorio ni na pitanje da li postoji način da se takva praksa izmeni, ali ni da li su – po njegovom mišljenju – zahtevi reciklera osnovani.
Novca ima, ali se troši nenamenski
Procedura za dobijanje podsticajnih sredstava podrazumeva pravljenje zapisnika (obračuna) o tretiranom otpadu od strane nadležne inspekcije, na osnovu kojih Ministarstvo životne sredine izračuna koliko novca pripada operaterima. Obračune tretiranog otpada za prethodne tri godine ministarstvo nije dostavilo.
Uredbom o proizvodima koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, propisana je obaveza proizvođača i uvoznika, to jest primarnih zagađivača, da plaćaju naknadu za pokrivanje troškova upravljanja tim otpadom, poznatiju kao „eko taksu“. Zbog toga kompanije uračunavaju naknadu u cenu proizvoda, tako da je, ustvari, plaćaju građani kada kupe televizor, frižider i slično.
Dok je postojao Fond za zaštitu životne sredine, sav novac od prikupljene eko takse slivao se direktno u njega, da bi se potom trošio za ekološke projekte. Od njegovog ukidanja, deo novca se koristi nenamenski, za potrebe drugih resora. Novac od eko takse, prema trenutnim propisima, odlazi direktno u republički budžet, a o njegovoj raspodeli odlučuje Ministarstvo finansija.
Tako je na primer ove godine u Zeleni fond preusmereno nešto više od polovine prikupljenih sredstava, dok se za ostatak ne zna na šta je iskorišćen. Kako kažu recikleri, „nema nikakve garancije da su sredstva utrošena namenski za projekte koji se tiču životne sredine“.
U 2016. godini putem spomenute takse prikupljeno je skoro 7,5 milijardi dinara. Od toga nešto više od pet milijardi je iskorišćeno naredne godine za finansiranje aktivnosti Ministarstva zaštite životne sredine, dok je više dve i po milijarde ostalo u republičkom budžetu. U odnosu na 2015. zabeležen je porast naplate takse za milijardu i po dinara.
Prošle godine se iznos naplate još značajnije uvećao, te je dostignuta brojka od 9.491.352.696 dinara. Međutim, porast naplate ne znači automatski i rast novca u novoosnovanom budžetskom, Zelenom fondu. U njega je preneto manje sredstava nego što bi trebalo, pa je za 2018. godinu izdvojeno samo 5.858.551.000 dinara, odnosno 61,73 odsto naplaćene takse.
Prema proceni Ministarstva zaštite životne sredine, u toku ove godine očekuje se priliv eko takse od preko 12 milijardi dinara, s obzirom na to da će se povećati obim naplate, koji nije potpun, jer se određeni deo obveznika plaćanja takse oglušava o zakonsku obavezu.
Opasan otpad razbacan po Srbiji
Podaci Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je 2015. godine tretirano 74.251 tona posebnih tokova otpada, dok je izvezeno nešto više od 17 hiljada tona. U 2016. godini tretirano je 94.912 tona, dok je van zemlje izneto 9.288 tona. Za prošlu godinu Agencija trenutno ne poseduje podatke.
Recikleri upozoravaju da se velike količine otpada nalaze i dalje negde u prirodi ili u neadekvatnim skladištima, u šta smo imali prilike da se uverimo kada je opasni otpad pronađen na više lokacija širom Srbije.
Kada bi bio stabilan sistem isplate podsticajnih sredstava, prerađivači bi mogli da zbrinu više otpada, a stvorili bi se i uslovi za otvaranje novih postrojenja i zapošljavanje još ljudi u reciklažnoj industriji, kažu u Udruženju reciklera Srbije.
„Osam godina unazad upozoravamo na opasni otpad. Da nije bilo onepoplave i da se nisu frižideri zaglavili po kanalima, niko ne bi obratio pažnju. Sad su počeli napokon da prikazuju i broj najlon kesa i otpada po rekama i rečicama, koje se pretvaraju u veliku opasnost“, kažu recikleri.
Iz Udruženja reciklera poručuju da „reciklažna industrija želi da bude partner državi, kako bi se razmotrili svi problemi i kako bi se zajedničkim snagama usmerilo na buduće investicije u projekte životne sredine“.
Uruši sistem pa popuni budžetske rupe
Nakon što je 2012. jedna vladajuća garnitura zamenjena drugom, novi vlastodršci odlučili su da izmene mnogo toga, pa između ostalog i postojeći sistem brige o životnoj sredini, ukidanjem fonda koji je bio presudan za potrebe ekologije. Svi sagovornici VOICE-a smatraju da je takva odluka isključivo političke prirode, jer ni nakon pet godina nema objašnjenja zbog čega je Fond za zaštitu životne sredine ugašen.
U javnosti je ukidanje opravdano navodnim zloupotrebama od strane predsednika Upravnog odbora Fonda i nekadašnjeg ministra zaštite životne sredine Olivera Dulića. Malverzacije do danas nisu dokazane, ali je potvrđeno da bivši ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić nije bio u pravu, kada je tvrdio da zaštita prirode neće ispaštati.
Vlasnik firme „Eco- recycling“ Pera Murgaški, priča da su problemi počeli da se manifestuju od prve godine ukidanja nekadašnjeg fonda, pre svega jer nije postojalo razumevanje šta je ekologija. On smatra da, pored Dinkića, odgovornost za urušavanje prethodnog sistema snosi i nekadašnja ministarka energetike, razvoja i životne sredine Zorana Mihajlović.
„Novi donosioci odluka nisu shvatali da je već postojao sistem koji su srušili. Probali smo da im predočimo problem, ali očigledno da nismo imali dovoljno snage da se izborimo zbog njihovih političkih odnosa“, kaže Murgaški uz konstataciju da je „Mihajlovićeva za vreme mandata bila u sukobu interesa“, jer je, dok je vodila dva suprotna resora, „štitila velike zagađivače poput Naftne industrije Srbije od plaćanja taksi“.
Ukidanje namenskog fonda za očuvanje životne sredine izvršeno je pompezno, uz povike da je korišćen nezakonito. Međutim, do danas niko nije zvanično optužen, a kamoli osuđen za navodnu zloupotrebu, kaže predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine Igor Jezdimirović. On je mišljenja da je ukidanjem fonda stvorena mogućnost da se sredstva troše po slobodnoj volji.
„Takvo oduzimanje finansijske podrške za unapređenje i adekvatno rešavanje nagomilanih problema, ostavilo je trajne posledice po životnu sredinu, ali i po naše zdravlje. Bez stabilnih finansija i ulaganja nema ni zdrave životne sredine, ni zdrave nacije“, smatra Jezdimirović.
On dodaje da trenutna situacija najbolje oslikava na kom mestu po prioritetima rada Vlade Srbije se od 2012. godine nalazi životna sredina i briga o negativnom uticaju zagađenja na zdravlje ljudi.
„Prosto je fascinantno da u 21. veku, neko ko sebe predstavlja kao proevropsku vlast, nije u stanju da shvati da je jedna od osnovnih vrednosti EU zdrava životna sredina i da sredstva koja se naplate putem eko taksi za njenu zaštitu, treba da se troše za tu namenu“, smatra Jezdimirović.
Evropsko tapšanje po leđima po principu „možete vi i gore“
Jedna od glavnih zamerki koja se svake godine ponavlja u izveštajima Evropske komisije, odnosi se na nestabilan sistem finansijske podrške zaštite životne sredine. Komisija je u više navrata negodovala zbog nepredvidljivog finansiranja ekoloških potreba, ali su reakcije često bile veoma blage i „upakovane u eufemizme“, jer je Srbija ustvari po tom pitanju „loš đak od kog se malo očekuje“, ocenjuju sagovornici VOICE-a.
Tako je na primer u izveštaju za 2015. godinu konstatovano da se Srbija nalazi u „ranoj fazi pripreme“ i da je ostvarila „izvestan napredak“. Komisija je tom prilikom preporučila uspostavljanje delotvornog i trajnog sistema finansiranja zaštite životne sredine i klime, kao jedan od najbitnijih ciljeva.
Srbija je tu preporuku usvojila, pa je u izveštaju za 2016. godinu dobila pohvalu zbog osnivanja Zelenog fonda, uz ponovljenu napomenu da je neophodno obezbediti adekvatna sredstva za delovanje u oblasti životne sredine. Od Srbije se očekivalo da, iako usporenim tempom, finalizuje jedan od glavnih preduslova za unapređenje brige za životnu sredinu.
Međutim, u objedinjenom izveštaju za 2017. i 2018. godinu, pored identičnih, uvodnih napomena, zabeleženo je da „novi instrument finansiranja (Zeleni fond) još uvek nije počeo sa radom“. Komisija je ponovo skrenula pažnju da je „potrebno predvidljivo finansiranje na osnovu načela „zagađivač plaća“, kako bi se povećale investicije u sektoru ekologije“.
Iako su višegodišnja očekivanja po pitanju finansijskih instrumenata izneverena, neke veće kritike u poslednjem izveštaju nije bilo.
Prema rečima Igora Jezdimirovića, pet godina se novac trošio nenamenski, dok je Evropa zapravo ćutala, što ukazuje na to da nju Srbija s te tačke ne interesuje. Blaga retorika pokazuje da je trenutno jedino potrebnastabilnost na Balkanu, da se ne zarati, a to da li ćemo da se gušimo u smeću, naš je lični problem, iskren je Jezdimirović.
„EU ima deklarativnu podršku u rešavanju problema životne sredine, ali niti ima polugu moći, niti političke volje da nešto uradi. U izveštaju se uvek navodi napravljen je izvestan pomak, ali… Kad staviš zarez ispred ’ali’, ostalo niko više i ne čita“, smatra on.
Novi Sad – gradska eko taksa se naplaćuje, problemi ostaju
Novi Sad svake godine prikupi oko dva miliona evra na ime naknada koje građani plaćaju preko Informatike i stavke „EKO“, pokazuju podaci udruženja Inženjeri zaštite životne sredine. Taj novac se akumulira u Budžetski fond za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada naplatom takse u iznosu od jednog dinara po metru kvadratnom za domaćinstva i tri dinara po metru kvadratnom za privredne subjekte.
Kako kažu u tom udruženju, najveći deo sredstava odlazi na JKP Gradsko zelenilo, za potrebe uređenja javnih površina, i na JKP Čistoću, za uklanjanje divljih deponija. Pored toga, deo sredstava se utroši na edukativno-informativne aktivnosti, za koje je ove godine izdvojeno 30 miliona dinara.
Inženjeri smatraju da ta sredstva „nisu velika, kada se sagleda potreba za edukacijom i informisanjem građana, ali da su istovremeno prosto ogromna, kada se uoči koje efekte daju tolika sredstva u relanom svetu“.
Iz udruženja poručuju da i pored velike količine prikupljenih sredstava, koje godišnje izdvajaju Novosađani zajedno sa privredom, Novi Sad još uvek nema sanitarnu deponiju, ni sistem za prečišćavanje otpadnih voda i da takvo stanje negativno utiče na zdravlje svih njegovih stanovnika.
Direktor Centra za reciklažu električnog i elektronskog otpada „Božić i sinovi“ Nikola Egić upozorava da će se otvaranjem poglavlja 27 identifikovati veliki problemi koji moraju da se uklone, između ostalog i oni nedostaci uzrokovani neadekvatnim sistemom finansiranja. Egić napominje da će u jednom momentu država preuzeti na sebe značajne obaveze, koje će, ukoliko se ne ispune, izazvati ogromne troškove.
„Države iz okruženja danas plaćaju penale jer su prihvatile obaveze koje nisu bile u stanju da realizuju. Da bi se predstojeći napori prevazišli, neophodna je koordinisana saradnja između državne administracije, naučnih institucija i privrednog znanja zasnovanog na višegodinjem iskustvu“, zaključuje Egić.
Mladen Savatović (VOICE)
